prof.spinner.com

Dođoh do kraja dajdžestovanja knjige "No Logo". U poslednjem delu Naomi Klajn govori o zakonima koji štite poslovanje globalnih "brendosaurusa". Kako stvari za sada stoje, verovali ili ne, "logotip" je najinternacionalnija reč. Poznatija je i raširenija od engleskog jezika. Logotip je jezik brenda. Ipak, ne smemo ga uvek upotrebljavati, jer je svaka reč globalnog Morzeovog koda zakonom zaštićena.

Marke nas markiraju, ali mi njih ne smemo ni da okrznemo. Naravno, govori se suštinski, ako upotrebimo "Nike" u nekoj šali, kompanija nas neće tužiti, jer se ne isplati, ali činjenica jeste da da smo zbog takve ili bilo kakve druge upotrebe spomenutog logotipa pravno odgovorni. "Logotip je vazduh koji udišemo, ali nikako ne smemo da ga izdahnemo." piše Naomi Klajn. Zakoni o autorskim pravima i kleveti štite konglomerate i pomažu gušenju umetničke slobode. Umetnici su ceo ljudski vek stvarali tako što su uzimali motive iz svakodnevnog života i dali mu neku notu specifičnog ugla posmatranja ili doživljaja. Kako autorka knjige "No Logo" piše: "Markirani moguli danas poručuju umetnicima - Vi ste konzumenti kulture, nikako oni koji u njoj učestvuju. (Dalje)

Nije potrebna velika mudrost da bi se shvatilo da ako se u jedan aspekt poslovanja ulaže velika količina novca, drugi aspekti trpe. Preciznije, "brendosaurusi" ulažu mnogo u kreaciju i održavanje svog identiteta, dok u proizvodnju fizički opipljive vrednosti ulažu praktično ništa. Delegacija ulaganja i posla je ključ uspeha. "Opipljive vrednosti se proizvode u tvornicama, marke se stvaraju u glavi, a potrošači kupuju marke." slažu se reklamni giganti Džej Valter Tomson i Valter Landor. Brendiranje je postalo sve, a proizvodnja tek njegova dosadna marginalna tlaka.

Megabrendovi nemaju proizvodne linije, oni su sjajni, čisti i ne bave se "prljavim poslom" industrijske proizvodnje. Taj posao su delegirali ugovornim partnerima na zabačena mesta Koreje, Tajvana, Kine i Južne Amerike. U poreske rajeve, izvozne proizvodne zone, gde radnicima nije dozvoljeno da se organizuju u sindikate, gde su dnevnice niže od šest dolara i gde je radno vreme 16 sati. (Dalje)

Nastavljam sa dajdžestovanjem knjige "No Logo" kanadske novinarke Naomi Klajn. Drugi deo knjige posvećen je tržišnoj strategiji: "Nalepi marku na cool".

Tržište tinejdžera je perpetuum mobile poslovnog sveta brenda. Tinejdže populacija je samoobnovljivi izvor prostora za markiranje. Naomi Klajn nam otkriva jednu od najvećih marketinških prilika u istoriji - "globalne tinejdžere". Nepresušno tržište koje funkcioniše po principu 4 - 2 - 1. Broj četiri su dva para baka i deka, broj dva su mama i tata, i svi oni ulažu sve da bi broj 1 - dete, u najmanju ruku bio MTV klon.

Korporacije eksploatišu "sindrom malog princa". Poruka svim marketarima jeste: "Osvojite klinca i osvojili ste kompletnu familiju, pa tako i novo tržište" piše autorka. Tu na scenu stupaju takozvani agenti promena i lovci na "cool". Agenti promena imaju zadatak da "coolizuju" korporacijski svet, da potpomognu svojoj kompaniji da odiše "coolness". Oni deluju iznutra kompanije prema "cool" tržištu. Lovci na "cool" deluju spolja. Sa "cool" tržišta prema kompanijama. Zadatak im je da prate tendencije mladih generacija: šta slušaju, čitaju, nose, gledaju, jedu, čitaju, piju; i da te informacije daju agentima promena koji onda te tendencije brendiraju. Kada se pojavio pank "Converse" ga je markirao. Kada se pojavio Michael Jordan "Nike" ga je "zakvačio". Kada su se pojavile prve kampanje za ravnopravnost "Benetton" ih je obukao.

Pitanje od milion dolara je: "Je li ovo cool?"