prof.spinner.com

Rekli smo u prethodnom tekstu rubrike "Medijalogos" da je krajem dvadesetog veka postalo važno pručavati konzumente medijskog sadržaja, bilo marketinškog bilo novinarskog. Zadržimo se, u svetlu novih medija i globalizacije, na novinarskom medijskom sadržaju. U tom aspektu vrlo je važno razlikovati grupe konzumenata od takozvanih „posmatrača“ do „igrača“. Javno mnjenje, kritička javnost, politička javnost, kako god je nazvali, trebalo bi da je u informacionom dobu dobila na zamahu. Posebno kada govorimo o slobodnom protoku informacija. Naznake građanskog aktivizma imamo od poĉčtka devedesetih godina dvadesetog veka, do nedavnih režimskih promena na Bliskom Istoku i nekim afričkim zemljama. Zahvaljujući novim medijima, blogovima i društvenim mrežama, ponovo možemo da proučavamo „igrače“.

Ilustracije radi, spomenućemo neke od zapaženijih primera onlajn aktivizma. Početkom devedesetih godina dvadesetog veka, novi mediji su počeli da se koriste kao efektna sredstva za niz političkih pokreta. Prvi od njih dogodio se 18. juna 1999. godine, kada su aktivisti počeli da preko interneta organizuju aktivnosti koje su se zauzimale protiv neo – liberalizma i transnacionalnog kapitalizma. Aktivnost pod nazivom: „Kareneval protiv Kapitala!“ okupljala je nekoliko stotina hiljada demonstranata (laburista, anarhista, antikapitalista, boraca za prava životinja i za zaštitu prirode i dr.). Na taj događaj, nastavio se još poznatiji, u decembru 1999. pod nazivom: „Battle of Seattle“ usmeren na Svetsku trgovinsku organizaciju. Od tog perioda novi mediji postali su idealna platforma za široko rasprostranjene populističke političke spektakle, bazirane na postulatima socijalne pravde, demokratije i građanske emancipacije. A sve to zahvaljujući činjenici da su novi mediji promovisani pod krilaticom „slobodan protok informacija“ i pod ogrtačem demokratije, u smislu jednake mogućnosti učešća u tim novim medijima za sve. Posledica toga jeste rastuća populacija planetarnog građanstva koje koristi nove medije da bi bilo informisano, da bi informisalo druge i da bi konstruisalo nove socijalne i političke relacije. 

Trend, da tako kažemo, onlajn aktivizma nastavio se i u svetlu događaja 11. septembra 2001. Posledica toga bila je globalni porast političkog aktivizma sa internetom u centralnoj ulozi. Na prelazu iz 2002. u 2003. zabeležen je porast anti – ratnih i aktivnosti usmerenih protiv administracije tadašnjeg predsednika SAD-a, Džordža Buša. Globalni internet je tako postao sredstvo nove političke javnosti informacionog doba. Sredstvo za borbu protiv ratne politike i za socijalnu pravdu, svetskih razmera i bez presedana. Uz taj sadržinski, društveni razvoj interneta kao globalnog medija i komunikatora išao je paralelno i njegov tehnološki razvoj. Nove forme internet stranica i dizajna su razvijene. Poput blogova i wiki stranica, koji su razvili internetovu hipertekstualnu arhitekturu, fenomene hakerske kulture i internet militanstva, koji su zatim postali svakodnevica života na world wide web-u. Za razliku od kapitalistiĉčke strategije, koja nastoji globalizaciju da sprovede „odozgo“, onlajn subkulture i sajber aktivisti, nastoje da vrednosti globalizacije instaliraju „odozdo“. Mnogostruke mreže koje povezuju građane i aktiviste, transformišu takozvanu „glupu gomilu“ u takozvanu „pametnu gomilu“ društveno aktivnih persona koje su povezane laptop računarima, moblinim telefonima, pejdđerima, PDA uređajima i GPS sistemima. Sa aspekta interneta kao sredstva globalne komunikacije, možemo govoriti o njemu kao komunikološkom fenomenu koji ne poznaje dimenzije prostora i vremena. Takođe možemo o njemu govoriti kao o istorijskom fenomenu zahvaljujući kojem je aktivizam postavljen na viši nivo, možda čak i ponovo probuđen. Internet jeste kljuž za razumevanje i oblikovanje političkog i kulturnog života današnjice. Jedno od predviđanja jeste da će internet aktivizam ujediniti najrazličitije grupe feminista, laburista, zelenih, mirovnjaka i ostalih antikapitalista i na taj način će postaviti osnove za novo lice politike. Politike solidarnosti i savezništva, nasuprot ograničenjima postmodernistiĉkog lica politike. 

Naravno, kako internet moţe da posluži borbi za dobre ciljeve, isto tako dobro je uporište za organizaciju sajber terorizma i kriminala svih razmera. Ili, kako internet može da posluži za rušenje jednog sistema, tako isto može da posluži za održavanje jednog sistema. Političkog, društvenog, vojnog ili nekog drugog. Podsetimo se, sama srž interneta jeste slobodan protok informacija i jednaka mogućnost za učetvovanje u tom mediju za sve. Mač sa dve oštrice. Profesori sa Univerziteta u Los Anđelesu, Kan i Kelner, govore da su blogovi preuzeli uloge novinara, posebno kada se radi o kritici globalizma i medija, i kada se radi o društveno – političkim intervencijama. Ipak, uspeh, bolje rečeno, popularnost blogova leži u činjenicama da ih je lako napraviti i odrţavati, i da oni predstavljaju osnovnu ideju dinamiĉne mreţe beskrajnih debata, dijaloga i izvora informacija, drugačijih od onih koje o određenim temama nude mejnstrim mediji. Naravno, zbog toga ih mnogi mejnstrim mediji karakterišu kao narcisoidne izvore individualnih mišljenja. Ima istine i u tome, ali mnogi blogovi nastali su kao nezavisni medijski servisi, poput www.indymedia.com, i dobri proizvođači, kvalitetnog, medijskog sadržaja u blogovima vide brojne prednosti. 

Da blogovi i wiki stranice upućuju na to kako razvoj novih medija i tehnologija omogućava rekonfiguraciju politike i kulture, i stvaranje novih fokusa u politici svakidašnjeg života, evidentno je iz nedavnih anti vladinih protesta u Grčkoj i Hrvatskoj, te iz reţimskih promena na Bliskom Istoku i u nekim afričkim zemljama poput Tunisa i Libije. Takvi aktivistički događaji dobrano su potkovani takozvanim warblogging - om – pojedinci koji objavljuju informacije o sukobima iz sopstvenog ugla i invisiblogging - om koji služi zaštiti identiteta onlajn novinara. 

Dotaćićemo se situacije sa blogovima i građanskim onlajn aktivizmom kod nas. Internet marketing menadžer u kompaniji „Adria Media Serbia“, Nebojša Radović objašnjava situaciju: „Svi su čuli za blogove, ali to ne znači i da im pridaju veliki značaj. Zaista su retki blogovi na kojima se novinari informišu i sa kojih bi preuzeli neku informaciju tek tako. Ta sloboda da svako piše im je malo i oduzela kredibilitet, iako su blogovi često među prvima koji prenose informacije, i daju mnogo kvalitetnije prikaze od, recimo, štampanih medija. Sa druge strane, danas su mediji mnogo manje politički vođeni nego, na primer, pre 10 godina, te su i mejnstrim mediji ti koji pružaju informaciju za svakoga. U slučaju medijskog jednoumlja, verujem da bi blogovi bili jedini glas naroda, a za to su možda najbolji primer poslednji izbori u Iranu, gde je „Twitter“ bio jedini slobodni kanal komunikacije među ljudima.“ Najveći procvat i uticaj na sredinu, u Srbiji, blog je doţiveo u Boru. Nakon što je 2004. godine grupa studenata na ĉelu sa Igorom Mitrovićem i Milošem Petrovićem pokrenula internet stranicu „Bor030.net”, sa svakodnevnim unosom borskih vesti, a koja je kasnije dobila i forum, Zoran Stanković (na Internetu poznat kao RainDog) 2005. godine pokreće blog politiĉke sadrţine „Opština Bor”, nastao u znak revolta prema Srpskoj radikalnoj stranci kao vladajućoj. Sve to delovalo je kao podstrek za nove blogere. Osnovni problem blogova jeste pitanje njihove uticajnosti. Uticaj se kod većine ljudi gradi po modelu piramide uticaja:

Demokratska srž interneta utiče na manjak kredibilnosti koju građani Srbije, onlajn aktivni građani, imaju prema blogovima i informacijama koje dolaze sa drugih oblika društvenih mreža. Autoritet nad kredibilnim informacijama i dalje drže institucionalizovani mediji. Drugim rečima blog može svako da piše. Dok za institucionalizovane medijske kuće ne može. 

Bez obzira na formu građanskog onlajn aktivizma, da bi ta forma bila uticajna trebalo bi da je ili popularna ili autoritarna. Prvo znači da možda sadržinski nije kvalitetno, nego da je „uticajno“ jer ima jak „fan page“ ili mnogo klikova. Potonje znači da je postalo deo mejnstrima, samim tim kontrolisano interesima. Čini se da je demokratičnost interneta, u smislu proizvodnje, distribucije i konzumacije informacija, sve više i više na tankom ledu.