prof.spinner.com

 

 

Termin javnost izveden je iz termina javan, što znači ono što se može čulima opažati, ono što je pristupačno, obznanjeno. U političkom kontekstu, javnost podrazumeva i ono što je obznanjeno i ono što je popularno, dakle, neko znanje koje je u vlasništvu naroda. Savremeni pojam javnosti, pored navedenog, odnosi se i na službene ili državne poslove, na šta upućuju i konstrukcije poput javni mediji ili javni zakon. Dalje, pojam javnosti uspostavlja se u odnosu na pojmove privatnost, privatan, drugim rečima ličan, ali i lišen, ako se pozovemo na latinski prevod reći privatus, govorimo o pojmu koji označava nešto suprotno pojmu publicus, pri čemu javno označava nešto što pripada rimskom narodu. Takođe, reč privatus označava građanina koji nije državni službenik ni pripadnik vojske.

 

Javno mnjenje predstavlja izraţavanje preferencija odraslog stanovništva o stvarima koje imaju značaja za vlast. Javno mnjenje je izražavanje mišljenja širokih masa o svim pitanjima koja su od društvenog značaja, bilo da se radi o političkim, socijalnim, prosvetnim, pa čak i privatnim stvarima. Definicije su razne, no jedno je zajedničko svim uglovima posmatranja javnog mnjenja, a to je da je „mišljenje javnosti“ postalo interesantno proizvođačima medijskog sadržaja i distributerima tokom osamdesetih godina prošlog veka, ponajviše zbog rastuće konkurencije i privatizacije, drugim rečima zbog prihoda od reklama. Glavni doprinos tog porasta pažnje jeste to što je preoblikovao publiku: od pasivne, koja samo prima medijske poruke, publika je preoblikovana u aktivne, misleće ljudske delatnike, koji infomacije, zabavu i prosvetljenje traže kroz namensku potrošnju i interpretiranje. S obzirom na to da su mediji i publika u interakciji, proizvođač medijskog sadržaja – sadržaj – publika se povezuju u jedan entitet i posmatraju se kao jedna analitička jedinica.

 

Drevni Grci su mišljenje puka nazivali doxa, mnjenje posmatrano kao nešto između neznanja i ničega. Sofisti doxu smatraju nečim što je ambivalentno, jer je mera stvari i kao takvo istinito, a ne vidi istinu i kao takvo je pogrešno. Stari Rimljani su se vodili izrekom Vox populi, Vox Dei u prevodu: „Glas naroda, glas Boga.“ Ruso je smatrao da javno mnjenje može doneti odluke, ali je nesposobno da rezonuje i zbog toga mu trebaju prosvećene vođe. Kant je javno mnjenje definisao kao nesubjektivnu uverljivost i neobjektivnu zasnovanost. Hajdeger za javno mnjenje kaže da ne daje rezultat. Mil smatra da je javno mnjenje neosposobljeno, ali pozitivan aspekt je raspravljanje koje donosi. Aleksis de Tokvil govori o javnom mnjenju kao o pritisku konformizma, a Brajs kao o tiraniji većine. Što se vlasti tiče, ona se prema javnom mnjenju odnosi ili demokratski ili autoritarno. Demokratski znači da ga uvažava kao povratnu spregu. Autoritarno znači da ga potiskuje, cenzuriše i krivično goni. Iz navedenih promišljanja o izražavanju mišljenja publike, javnosti, proizašao je postulat prava na izražavanje različitog mišljenja, slobode govora, slobode medija. 

 

Da bi javno mnjenje bilo ovaploćeno potrebno je da ima predmet – socijalno narušenu situaciju, subjekat – društvenu grupu; rezonovanje – promišljanje i iznalaženje rešenja za narušenu situaciju; kristalizaciju – formiranje dominantnog mišljenja koje nudi rešenje situacije; akciju – ponašanje subjekta u odnosu na predmet i kristalizaciju. Javno mnjenje, dakle, dovodi do formiranja aktivnog građanina. Građanina koji je deo društvene astrukturalne grupe, grupe u kojoj nema formacija statusa i uloga, ni identifikacija sa pojedincem. Taj građanin je deo onoga što se naziva politička javnost, koja je različita od strukturalnih grupa mase, gomile, publike i javnosti. Politička javnost uključuje sociološki i psihološki aspekt javnog mnjenja, kao i tri nivoa ponašanja: individualni, grupni i institucionalni, kao što te komponente uključuju i strukturalne grupe. Ipak, politička javnost se pretapa iz javnosti u publiku i obrnuto. Da bi pripadali javnosti, potrebna su znanja ili veštine (sportska, naučna ili religijska javnost), a da bi pripadali publici dovoljno je imati zajedniĉke interese. Prema tome, da bi pripadali političkoj javnosti potrebni su: opšta volja za akcijom, ali i sloboda pojedinačne volje, udruživanje, kontrola, vrednovanje javnog ponašanja, nesankcionisanje iznošenja stavova, opozicija vlasti, nezavisnost, ukidanje tajnosti, slobodan protok i pristup informacijama. Politička javnost nalazi se u sferu medijacije između privatnog i javnog.