Media wars vol. 2

Published on 10/07,2011

Uslovno rečeno, neuspeh medijske dominacije SAD-a posredstvom UNESCO-a, primorao je tu državu da se okrene filmskoj industriji kao predvodnici u unapređivanju globalnog medijskog sistema i u obezbeđivanju kontrole tržišta. Sledila ju je izdavačka industrija, sa istim principima povećanja udela u internacionalnom tržištu, globalnim tržištem i globalnom koncentracijom medija. Rame uz rame izdavačkoj industriji išla je i muzička industrija, pa onda i pojava televizije, koja je oznaĉila najznačajniji razvoj medijske industrije posle Drugog svetskog rata. U tom trenutku u prvi plan dolazi uspon međunarodnog oglašavanja, koje dalje doprinosi razvoju globalnih medija i pojava geosinhronih satelita koji su omogućili brzu, jeftinu, globalnu interakciju i emitovanje, što je opet doprinelo tome da se i zemlje Trećeg sveta uključe u tokove globalnih medijskih sistema. Evidentno je da je prva etapa razvoja globalnih medijskih sistema, do sedamdesetih godina dvadesetog veka, bila orijentisana na profit, pod kontrolom transnacionalnih korporacija sa sedištima u kapitalističkim zemljama.
Tri industrije sa kojima je započela koncentracija masovnih komunikacija i medija, kontrola nad medijskim sadržajem i distribucijom i formiranje homogenog javnog mnjenja, filmska, izdavačka i muzička, sredinom devedesetih beleţe stagnaciju, da bi krajem dvadesetog veka ponovo doživele rast prodaje, udela na globalnom tržištu, pa tako i nastavak funkcionisanja kao sredstva dominacije. U tom momentu televizijska industrija dobija zamajac u globalnoj komercijalizaciji. Zahvaljujući tehnološkom razvoju satelitskog i kablovskog distributivnog sistema, povećan je broj kanala dostupnih u zemljama sveta. Možemo reći da su pravila igre bila tako postavljena da je otpočela težnja za deregulacijom, privatizacijom i komercijalizacijom televizijskih sistema. Preciznije, na udaru liberalnih programa ekonomskih interesa prvenstveno su se našli javni servisi. Televizijskoj publici je, pored pristupa programima nacionalne televizije, bio omogućen pristup stotinama drugih inostranih programa. Odliv publike za nacionalne emitere je bio neminovan. Sledeća etapa u razvoju televizijskog sistema jeste proces digitalizacije koji čini se, u kontekstu liberalnih programa ekonomskog interesa, ne donosi ništa bolje uslove za nacionalne emitere. Iako se još uvek ĉeka na potpuni globalni
razvoj digitalnog televizijskog sistema, evidentno je da se u ovom trenutku globalne medijske kompanije uključuju u „digitalni rat zvezda“. Pobednik tog digitalnog rata kontrolisaće to tržište.
Promene u globalnim medijskim sistemima posledica su i dalje snažnog principa „slobodnog protoka informacija“ koji je prvenstveno kreirao klimu novog informativnog poretka orijentisanog ka slobodnom tržištu i jačanju tržišnih pravila. Tim promenama nije odolela ni Evropska unija, koja je do nedavno bila utočište javnih emiterskih sistema. Da medijski sistemi postaju centralno bojno polje globalne ekonomije shvatile su i svetske ekonomske organizacije, poput Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske trgovinske organizacije. MMF se obavezao da podstakne pokretanje globalnih komercijalnih medija kako bi oni što bolje služili ekonomskim interesima, dok je STO imala obavezu da podstakne formiranje jedinstvenog globalnog tržišta pogodnog za nicanje globalnih komercijalnih medija, na način da će uklanjati barijere bez obzira na to odakle one dolazile. Iz svega navedenog možemo zaključiti da je jedina prava debata o ulozi medija u društvu vođena samo onda kada su sami medijski moćnici međusobno imali problem. Suštinske debate, konstruktivne rasprave ili bilo čega sličnoga nije bilo, osim kada je središtu bio novac. Dajen Mermigas, jedna od vodećih medijskih analitičara, karakterisala je devedesete kao sveopšti juriš ka osvajanju globalne teriotrije i kao neviđenu borbu sličnih. Njen kolega, medijski analitičar sa Vol Strita, Porter Bib, opisao je taj period kao igru u kojoj je glavni faktor kritična masa. „Potrebni su vam kupovna moć javnosti i kontrola nad distribucijom. Ulog je povećan. To je globalna arena.“ komentarisao je Bib. Ključ uspeha u takvim okolnostima ispostavilo se da su organizacione promene medijskih kompanija, u smislu, vertikalnog ustrojstva koje omogućava uzajamnu prodaju, uzajamnu promociju i sinergiju. Prema tome, glavna karakteristika devedesetih, u kontekstu medijskih sistema, jesu talasi ogromnih integracija medijskih kompanija u svetu. Džon Malon, tada predsedavajući kompanije TCI, navodi da: „Niko sebi ne može da priušti da bude besan na konkurenciju. Jer, u jednoj oblasti su partneri, a u drugoj konkurenti.“

Globalnim medijskim tržištem, za sada još uvek karakterisanim televizijskim globalnim medijskim sistemima, dominira desetak vertikalno integrisanih medijskih konglomerata. A svaki od tih konglomerata podržava još desetak manjih medijskih sistema. Sedišta većine su dakako u Sjedinjenim Američkim Državama. Za uspostavljanje medijskog poretka u periodu „digitalnih ratova zvezda“ zaslužni su velika finansijska podrška marketingu i trend opšte komercijalizacije. U početku, pojavom prvih velikih spajanja medijskih korporacija, bilo je potrebno među istima ukazati na različitost. Zbog ĉega era uspona globalnih medijskih sistema, televizijskog karaktera, ima oznaku marketinški, tačnije profitno orijentisane proizvodnje medijskog sadržaja. Globalni televizijski sistemi danas samo nastavljaju da nude polja pogodna za advertajzing i komercijalizaciju: sport, dečiji programi, filmski programi, vesti, tele – šop, muzički spotovi i dr.
U nadolazećem periodu, možemo očekivati još više akvizicija, merdžinga i džoint venčera, jer digitalizacija donosi izjednačavanje industrije medija, telekomunikacija i kompjutera, što opet donosi konfuziju na svetskom tržištu sada obeleženim kreacijom „informacionih autoputeva.“


Comments

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me